Stejt dipartment

Izveštaj o trgovini ljudima
2004.

I UVOD

[PROFIL ŽRTAVA: Svedočenja žrtava uključena u ovaj izveštaj data su samo kao tipični primeri i ne obuhvataju sve moguće vidove trgovine ljudima. Na žalost, svaka od ovih priča mogla bi da se dogodi u gotovo svakom delu sveta. Te priče su navedene da bi se osvetlili mnogi vidovi trgovin##e ljudima, kao i veliki broj različitih mesta na kojima se ona odvija. Na ovo nije imuna nijedna zemlja. Sva imena žrtava, navedena u ovom izveštaju, fiktivna su. Fotografije na naslovnoj strani Izveštaja, kao i većina fotografija bez legendi, nisu slike potvrđenih žrtava trgovine ljudima, već su date kao ilustracija mnoštva različitih oblika eksploatacije, što pomaže da se definiše sam pojam trgovine ljudima, kao i da se prikažu različite kulture u kojima se žrtve mogu naći.]

Grupa pobunjenika u Demokratskoj Republici Kongo regrutovala je Nataliju kada joj je bilo 12 godina: «Pobunjenici su jednog dana napali selo u kojem sam živela. Sakrila sam se i posmatrala ih dok su mi ubijali rođake i silovali majku i sestre. Pomislila sam da ću biti zaštićena ako im se pridružim. U vojsci su me obučili da koristim pušku i zadužili za čuvanje straže. Ostali vojnici su me često tukli i silovali. Jednog dana, zapovednik je poželeo da budem njegova žena, zbog čega sam pobegla. Uhvatili su me i išibali, a zatim iz noći u noć silovali. Dete sam rodila kada mi je bilo samo 14 godina. Ne znam čak ni ko mu je otac. Ponovo sam pobegla, ali nemam kuda da idem i nemam čime da prehranim dete. Plašim se da odem kući».

Šta je svrha Izveštaja o trgovini ljudima (TIP) za 2004. godinu?

Stejt dipartment je zakonski obavezan da svake godine Kongresu podnese izveštaj o naporima koje vlade drugih zemalja ulažu u eliminisanje ozbiljnih vidova trgovine ljudima. Juna meseca 2004. godine objavljen je četvrti godišnji izveštaj o trgovini ljudima. Iako se u središtu pažnje nalaze aktivnosti država usmerene ka zaustavljanju trgovine ljudima, ovaj izveštaj uključuje i potresne priče o žrtvama koje su u 21. veku – robovi. Izraz «trgovina ljudima», koji se koristi u izveštaju, isto kao i u zakonodavstvu Sjedinjenih Država i svih drugih zemalja, obuhvata i trgovinu robljem i savremeno ropstvo u svim njegovim oblicima.

Mi ne možemo u potpunosti da shvatimo tragičnost trgovine ljudima, niti je možemo uspešno poraziti ukoliko se ne upoznamo s njenim žrtvama: s tim ko su, zašto su izložene toj opasnosti, kako su uhvaćene u zamku i šta će biti potrebno da bi se oslobodile i oporavile. Prilikom procene napora koje ulažu strane vlade, u izveštaju su naglašene tri mere: krivično gonjenje, zaštita i prevencija. Međutim, pristup trgovini ljudima, koji u svoje središte stavlja njene žrtve, zahteva da podjednaku pažnju obratimo na još tri mere: spasavanje, pružanje utočišta i reintegraciju. Mi ne smemo da se oglušimo o vapaj zarobljenih. Naš posao neće biti završen dokle god se sve zemlje ne ujedine u borbi protiv ovog zla.

Pre više od 140 godina, Sjedinjene Države su vodile jedan razoran rat kako bi zemlju oslobodile ropstva, odnosno kako bi sprečile pokušaj njenog cepanja od strane pristalica ropstva. Iako smo mi tada uspeli da ukinemo sankcionisanje takve prakse od strane države, ropstvo se povratilo u vidu sve veće globalne pretnje životima miliona ljudi, žena i dece.

Nijedna zemlja nije imuna na trgovinu ljudima. Svake godine približno 600-800.000 ljudi, žena i dece (neke međunarodne organizacije procenjuju da je taj broj mnogo veći), ilegalno se prebaci u druge zemlje u cilju trgovine koja se sve više širi. Ovaj broj treba dodati još većem broju ljudi koji se prodaju unutar zemalja. Žrtve se primoravaju na prostituciju, ili na rad u kamenolomima, ili fabrikama slatkiša, ili po tuđim kućama, zatim na uključivanje u dečje vojne odrede, kao i u mnoge druge oblike prinudnog rada. Prema procenama Vlade Sjedinjenih Država, više od polovine žrtava međunarodne trgovine ljudima prodaje se u cilju seksualne eksploatacije.

Milioni žrtava prodaju se unutar zemalja iz kojih potiču. Podstaknuta kriminalnim elementima, ekononskim teškoćama, korumpiranim vladama, društvenim poremećajima, političkom nestabilnošću, prirodnim katastrofama i oružanim sukobima, trgovina robljem u 21. veku zadovoljava globalnu potrebu za jeftinom, bespomoćnom radnom snagom. Štaviše, profiti koji se ostvaruju u trgovini ljudima finansiraju širenje međunarodnih kriminalnih organizacija i podstiču korupciju na državnom nivou, odnosno podrivaju vladavinu prava. Ujedinjene Nacije procenjuju da se profiti od trgovine ljudima svrstavaju u tri najveća izvora prihoda organizovanog kriminala, odmah posle ilegalne trgovine drogom i oružjem.

Pošto joj se brak raspao, Čehinja Katja, majka dvogodišnje devojčice, prihvatila je savet «prijatelja» koji joj je rekao da bi u Holandiji mogla dobro da zaradi kao kelnerica. Češki trgovac ljudima ju je, zajedno sa još četiri mlade žene, odvezao u Amsterdam gde im se pridružio holandski »partner», posle čega je odvedena u jednu javnu kuću. Kada je odbila da u njoj radi, rečeno joj je da će morati – ako misli da njena ćerka u Češkoj ostane živa. Katju je posle nekoliko godina prinudnog bavljenja prostitucijom spasao neki dobronameran taksista. Ona sada radi u jednoj bolnici i studira kako bi stekla kvalifikacije za bavljenje socijalnim radom.

Savremena trgovina robljem predstavlja višedimenzionalnu pretnju svim zemljama. Sve je jasnije da ovaj vid kršenja ljudskih prava ne prouzrokuje samo stradanja pojedinaca, već je i povezan sa organizovanim kriminalom, na primer ilegalnom trgovinom narkoticima i oružjem, što ozbiljno ugrožava bezbednost. Sve jasnija je i veza sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, budući da žrtve obolevaju usled bednih uslova života ili prinudnih seksualnih odnosa, a njihove bolesti se prenose u druge sredine. Zemlja koja odluči da zbog nekih hitnijih problema trgovinu ljudima potisne u drugi plan, samu sebe dovodi u opasnost. Hitna akcija je apsolutno neophodna.

Kongres je 2000. godine izglasao, a Predsednik potpisao Zakon o zaštiti žrtava trgovine ljudima (Zbornik zakona Sjedinjenih Američkih Država, XXII, str. 7101 i dalje), koji je nedavno dopunjen Zakonom o reautorizaciji Zakona o zaštiti žrtava trgovine ljudima (Zakoni iz oblasti javnog prava, 108-193). Zakon o zaštiti žrtava trgovine ljudima zahteva da borba protiv tog vida trgovine uključi kažnjavanje trgovaca, zaštitu žrtava i mobilisanje američkih državnih agencija za pokretanje globalne kampanje protiv ove pojave. Ovaj Zakon, posle izmena i dopuna, predviđa značajna ovlašćenja za Stejt dipartment i ministarstva pravde, rada, unutrašnje bezbednosti, zdravlja i socijalne politike, kao i Agencije za međunarodni razvoj.

Ovaj izveštaj je predviđen Zakonom o zaštiti žrtava trgovine ljudima, a njegova svrha jeste jačanje svesti na globalnim nivou i podsticanje stranih vlada na preduzimanje efikasnih mera u cilju borbe protiv trgovine ljudima. Izveštaj sve više usmerava napore sve većeg broja zemalja u pravcu izmene informacija i novih, važnih načina saradnje u borbi protiv trgovine ljudima. Zemlja koja propusti preduzimanje značajnih mera u cilju usaglašavanja sa minimalnim standardima za eliminisanje trgovine ljudima, dobija negativnu ocenu u ovom izveštaju. Ovakva ocena može da dovede do toga da toj zemlji bude uskraćena američka pomoć, izuzev humanitarne ili trgovinske pomoći.

Otkupljivanje žrtava. Jedan od možda najgorih aspekata savremene trgovine robljem jeste odnos prema ljudskim životima kao prema robi, odnosno određivanje novčane vrednosti života jedne žene, ili čoveka, ili deteta. Bez obzira na to da li se žrtva nalazi u nekoj indijskoj javnoj kući, ili u sudanskom logoru za prinudni rad, njena sloboda ima svoju cenu.

Organizacije i pojedinci, koji se trude da spasavaju žrtve, ponekad se opredeljuju za plaćanje otkupa. Plaćanje otkupa daje trenutne rezultate. Žrtva se oslobađa ropskih okova. Međutim, implikacije ovakve prakse mnogo su složenije.

Ako neka organizacija ili pojedinac oslobode žrtve iz neke javne kuće, trgovac ljudima može novac od otkupa da iskoristi za kupovinu novih žrtava koje će pružati iste usluge. Nije lako utvrditi da li je došlo do realnog smanjenja broja žrtava. U svakom slučaju, trgovac ljudima, ili onaj što žrtve iskorišćava, može bez ikakvih posledica ili kazne da nastavi svoj posao.

Mnogo trajniji i efikasniji način za oslobađanje žrtava bila bi primena zakona. Trgovina ljudima i eksploatacija žrtava te trgovine trebalo bi da se u pravnim sistemima tretiraju kao krivično delo. Racije u okviru kojih se žrtve besplatno oslobađaju i hapšenja trgovaca robljem, predstavljaju zakonska sredstva zahvaljujući kojima ljudi koji se bave tim gnusnim zanatom plaćaju visoku cenu. Društvo u primeni krivičnih zakona vidi i ostvarenje pravde, zbog čega zakon u Sjedinjenim Državama predviđa da svi vidovi trgovine ljudima moraju krivično da se gone i kažnjavaju i da to mora da bude prioritet svake vlade.

O obimu i karakteru trgovine ljudima moramo još mnogo da naučimo. U ovom izveštaju pokušali smo da ukažemo na oblasti u kojima su informacije nedovoljne, kao i da pokrenemo pitanja koja zaslužuju dalje istraživanje. U okviru tih ograničenja, Izveštaj o trgovini ljudima za 2004. predstavlja ažurirani prikaz karaktera i obima savremenog ropstva, kao i čitavog niza mera koje se preduzimaju u globalnoj borbi za njegovo ukidanje.

Zahvaljujući Zakonu o zaštiti žrtava trgovine ljudima i ovom godišnjem izveštaju, jakom vođstvu i pojačanim naporima vlade, kao i sve većoj pažnji od strane međunarodnih i nevladinih organizacija, mi ulazimo u novu eru saradnje. Države sve bliže sarađuju u cilju zatvaranja trgovačkih puteva, krivičnog gonjenja i izricanja presuda trgovcima ljudima, ali i u cilju zaštite i reintegracije žrtava. Nadamo se da će ovaj izveštaj podstaći još veći napredak.

Korupcija ometa napredak u vezi s trgovinom ljudima. U mnogim zemljama, glavnu smetnju u borbi protiv trgovine ljudima predstavlja korupcija na državnom nivou. Razmere te korupcije kreću se u rasponu od sporadičnih do endemskih pojava. Zemlje suočene s takvom, korumpiranom vlašću, moraju da razviju efikasne instrumente za rešavanje ovog problema. Antikorupcijske mere u cilju intenziviranja borbe protiv trgovine ljudima, koje su efikasno primenjivane u zemljama Centralne i Istočne Evrope, između ostalog uključuju: podvrgavanje policajaca psihološkim testovima, uključujući i proveru stabilnosti, inteligencije, karaktera, moralnosti i lojalnosti; obavezne brifinge iz oblasti etike; uvođenje standardizovanih identifikacionih bedževa; sprovođenje nasumičnih provera integriteta; podelu i korišćenje priručnika o najboljoj praksi; nasumičnu proveru lične imovine i raspoložive gotovine predstavnika vlasti; obaveštavanje javnosti o postojanju specijalnih antikorupcijskih telefona za anonimne prijave; rotiranje personala, posebno na veoma prometnim graničnim prelazima; povećanje plata; davanje podsticajnih nagrada za uspeh u radu; organizovanje obuke kako bi se zaposlenima pomoglo da bolje razumeju značaj posla koji obavljaju; obavezno polaganje zakletve; i uvođenje rutinskih administrativnih provera, recimo podataka o useljavanju.

Deng se bližila tridesetoj, kada je u svom rodnom Tajlandu zavrbovana da dobrovoljno otputuje u Australiju, gde bi, kako joj je rečeno, kao prostitutka mogla da zaradi mnogo para. Međutim, kada je stigla u Australiju, sačekali su je trgovci ljudima, koji su joj oduzeli pasoš i zaključali je u jednoj kući. Rečeno joj je da će morati da otplati dug od preko 30.000 dolara i to tako što će «opslužiti» više od 900 muškaraca. Veoma slabo je hranjena, a sedam dana nedeljno prinudno je odvođena u javnu kuću, čak i kada je bila bolesna. Objašnjeno joj je da će je u slučaju da pokuša da pobegne, uhvatiti saradnici te kriminalne bande. Iskorišćavanje ove devojke okončano je kada su predstavnici australijskih imigracionih vlasti izvršili raciju u javnoj kući u kojoj je bila zarobljena.

Šta je trgovina ljudima?

Protokol UN o sprečavanju, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom (jedan od tri «Protokola iz Palerma»), trgovinu ljudima definiše kao:

vrbovanje, transport, prebacivanje, sakrivanje ili prihvat lica u cilju eksploatacije, pri čemu se koriste pretnje, ili primena sile, ili drugi vidovi prinude, otmice, podvale, ili obmane, zloupotrebe ovlašćenja, ili osetljiv položaj, ili plaćanja, naplate, davanja, ili primanja beneficija kako bi se pribavila saglasnost lica koje ima kontrolu nad drugim licem, a u cilju njegove eksploatacije. Eksploatacija obuhvata iskorišćavanje tuđe prostitucije, ili druge vrste seksualnog iskorišćavanja, prinudan rad ili prinudno pružanje usluga, ropstvo, ili sličan tretman, potčinjavanje, ili odstranjivanje organa.

Ova defenicija se u mnogim zemljama pogrešno shvata ili tako što se previđa unutrašnja trgovina ljudima, ili tako što se svaki vid nelegalne migracije definiše kao trgovina ljudima. Zakon o zaštiti žrtava trgovine ljudima odnosi se na «ozbiljne vidove trgovine ljudima», koje definiše kao:

A. Trgovinu ljudima u cilju seksualnog iskorišćavanja u okviru kojeg se neko lice silom, ili prevarom, ili prinudom navodi na seksualni odnos na komercijalnoj bazi, ili kada se na takav odnos navodi lice mlađe od 18 godina; ili

B. Kada se vrbovanje, skrivanje, transport, ili prodaja, ili kupovina lica za rad ili pružanje usluga obavlja putem primene sile, prevare, ili prinude, a u cilju podvrgavanja prinudnom radu, ili kmetstvu, uvlačenju u dužničko ropstvo, ili ropstvo.

U skladu s ovim definicijama, žrtva trgovine ljudima ne mora obavezno da bude fizički prebačena s jedne na drugu lokaciju. Te definicije se jednostavno odnose na vrbovanje, sakrivanje, prodaju ili kupovinu nekog lica koje će se koristiti u navedene svrhe.

Šta je humana i socijalna cena trgovine ljudima?

Tokom četiri meseca koliko je provela u nekom indonežanskom radnom centru, Tina, maloletna devojka iz jednog sela u Indoneziji, nagomilala je dug od nekoliko stotina dolara, koliko su joj naplaćeni troškovi boravka i obuka za rad po kućama. Kao i mnoge druge mlade Indonežanke, odatle je transportovana u Maleziju gde je, kako je verovala, trebalo da radi kao kućna pomoćnica kod nekog bračnog para. Tamo je bila prinuđena da radi do 15 sati dnevno u jednoj porodičnoj firmi u kojoj je spavala na podu, dok je plata trebalo da joj bude isplaćena tek po okončanju dvogodišnjeg ugovora. Pošto je više puta doživela fizičko zlostavljanje, potražila je utočište u prihvatilištu za žrtve jedne malezijske nevladine organizacije. Tina je prijavila policiji svog poslodavca, a njena useljenička viza je produžena kako bi u Maleziji mogla da ostane do okončanja sudskog postupka.

Žrtve trgovine ljudima plaćaju užasnu cenu. Fizičke i pshičke posledice, uključujući bolesti i zastoj u rastu, često mogu da budu trajnog karaktera, što im kasnije onemogućava da se ponovo uključe u svoje porodice i u svoje sredine. Žrtve trgovine ljudima često propuštaju najvažnije mogućnosti za društveni, moralni i duhovni razvoj. U mnogim slučajevima iskorišćavanje žrtava je progresivo: dete prodato kako bi se podvrglo jednoj vrsti prinudnog rada, kasnije može da se podvrgne drugoj. Devojčice zavrbovane za rad u fabrikama tepiha, hotelima i restoranima u Nepalu, kasnije se u Indiji primoravaju na bavljenje prostitucijom. Na Filipinima, kao i u mnogim drugim zemljama, deca koja migriraju ili bivaju zarbovana za rad po hotelima i u turizmu, često završavaju u javnim kućama. Brutalna realnost savremenog ropstva jeste i to što se žrtve suviše često po nekoliko puta preprodaju.

Žrtve primorane na seksualno ropstvo često se prisilno drogiraju i izuzetno surovo tretiraju. Žrtve trgovine ljudima u cilju seksualnog iskorišćavanja podložne su fizičkim i psihičkim poremećajima usled prevremene seksualne aktivnosti, zlostavljanja, kao i prinudnog drogiranja i izloženosti veneričnim bolestima, uključujući i sidu. Kod nekih žrtava dolazi do trajnog oštećenja reproduktivnih organa. Štaviše, žrtve se obično prodaju u sredinama čiji jezik niti govore, niti razumeju, što dodatno doprinosi psihičkom oštećenju koje prouzrokuju izolacija i dominacija. Paradoksalno je to što čovekova sposobnost da izdrži neopisive teškoće i oskudicu navodi mnoge žrtve da i dalje rade u nadi da će se jednom osloboditi.

Trgovina ljudima predstavlja kršenje ljudskih prava. Trgovina ljudima u osnovi krši univerzalno pravo na život, slobodu i slobodu od svih vidova ropstva. Trgovina decom ugrožava osnovnu potrebu deteta da odraste u sigurnom okruženju, kao i pravo da bude zaštićeno od seksualne zloupotrebe i zlostavljanja.

Činjenice o pedofilskom turizmu

Seksualna eksploatacija dece na komercijalnoj osnovi svake godine pogađa milione dece na svim kontinentima. Jedan od vidova ove ekploatacije jeste i sve prisutniji fenomen pedofilskog turizma, odnosno putovanja u inostranstvo radi seksualne zloupotrebe dece. Ovo krivično delo podstiču nedovoljna primena zakona, internet, lakoća putovanja i beda.

Turisti pedofili obično odlaze u zemlje u razvoju. Na primer, turisti iz Japana odlaze na Tajland, dok Amerikanci odlaze u Meksiko i Srednju Ameriku. Postoji i tzv. «usputna zloupotreba» do koje dolazi kada osobe ne putuju zato da bi se upuštale u seksualne odnose s decom, nego koriste tu mogućnost kada se već nađu u zemlji u kojoj postoji dečja prostitucija. Ljudi skloni seksualnoj zloupotrebi dece, ili pedofili, putuju isključivo u tom cilju.

Reagujući na sve veće širenje pojave pedofilskog turizma, međudržavne organizacije, turistička privreda i vlade, počeli su da rešavaju ovaj problem. Svetski kongresi posvećeni borbi protiv seksualne eksploatacije na komercijalnoj osnovi, održani u Stokholmu i Jokohami 1996, odnosno 2001. godine, skrenuli su u značajnoj meri međunarodnu pažnju na ovaj problem. Svetska turistička organizacija osnovala je radnu grupu za borbu protiv pedofilskog turizma i 1999. godine usvojila Svetski turistički kodeks. Tokom poslednjih pet godina, u celom svetu se intenziviralo krivično gonjenje učesnika u pedofilskom turizmu. Danas 32 zemlje imaju eksteritorijalne zakone koji omogućavaju krivično gonjenje njihovih državljana koji su krivična dela počinili u inostranstvu, bez obzira na to da li su takva dela kažnjiva tamo ge su počinjena.

U borbi protiv pedofilije, nekoliko zemalja preduzelo je mere koje su za svaku pohvalu. Na primer, Ministarstvo obrazovanja Francuske, u saradnji sa predstavnicima turističke privrede, izradilo je smernice za školske programe namenjene upoznavanju s ovim problemom, a državna avio-kompanija «Er frans», deo zarada ostvarenih na prodaji igračaka u avionima odvaja za finansiranje programa za upoznavanje s opasnostima od pedofilskog turizma. U Brazilu je pokrenuta kampanja podizanja svesti o postojanju pedofilskog turizmai na nacionalnom i na međunarodnom nivou. Italija od turističkih agencija zahteva da pružaju informacije u vezi sa njenim eksteritorijalnim zakonom o zloupotrebi dece u seksualne svrhe, a skoro sve švedske turističke organizatije potpisale su kodeks o ponašanju, kojim prihvataju da svoje zaposlene upoznaju sa tim problemom. U Kambodži su u cilju borbe protiv pedofilskog turizma, osnovane policijske jedinice koje strance pedofile hapse i proteruju iz zemlje. Japan krivično goni svoje građane koji su u drugim zemljama uhvaćeni u seksualnim odnosima sa decom.

Sjedinjene Države su svoje kapacitete za borbu protiv pedofilskog turizma pojačale prošle godine kada su izglasale Zakon o reautorizaciji Zakona o zaštiti žrtava trgovine ljudima, kao i Zakon o zaštiti dece. Ova dva zakona omogućavaju jačanje svesti o tom problemu putem pripreme i širenja informacija, a predviđaju i povećanje kazni za to krivično delo do 30 godina zatvora. Tokom prvih osam meseci «Operacije predator» (inicijative iz 2003. za borbu protiv eksploatacije dece, dečje pornografije i pedofilskog turizma), policija je zbog tog krivičnog dela u Sjedinjenim Državama uhapsila 25 Amerikanaca. Uopšteno, međunarodna zajednica postaje svesna zastrašujućeg problema kao što je pedofilski turizam i počinje protiv njega da preduzima značajne mere.

Izjava predsednika Džordža V. Buša

Izvod iz govora održanog 23. septembra 2003. godine u Njujorku, na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Postoji još jedna humanitarna kriza koja je, uprkos tome što se širi, skrivena od naših pogleda. Svake godine, ljudska bića se širom sveta kupuju, prodaju i prisilno prebacuju preko granica. Među njima se nalaze stotine hiljada maloletnih devojaka, pa čak i devojčica od samo pet godina, koje postaju žrtve trgovine u cilju seksualne eksploatacije. Ovom trgovinom ljudskim životima ostvaruju se godišnje zarade od više milijardi dolara, a najveći deo tog novca koristi se za finansiranje organizovanog kriminala.

Postoji jedno posebno zlo u vezi sa zloupotrebom i eksploatacijom najnedužnijih i najugroženijih. Pre nego što uopšte upoznaju život, žrtve pedofilskog turizma upoznaju se s apsolutno najgorim aspektom života – surovostima podzemlja, strahom i usamljenošću. Oni što proizvode ove žrtve i profitiraju na njihovoj patnji moraju da budu strogo kažnjeni. Korisnici ovakvih usluga unižavaju sebe i produbljuju bedu drugih. A države koje tolerišu ovu trgovinu, tolerišu jedan vid ropstva.

Ovaj problem se pojavio i u mojoj sopstvenoj zemlji i mi radimo na njegovom iskorenjivanju. Zakon o zaštiti dece, koji sam potpisao ove godine, predviđa krivično gonjenje zbog seksualne zloupotrebe dece, i to svake osobe koja stupi na teritoriju Sjedinjenih Država i svakog našeg građanina koji u tom cilju putuje u inostranstvo. Ministarstvo pravde aktivno proverava vlasnike turističkih organizacija koje organizuju ovakva putovanja, i njihove putnike koji se suočavaju sa mogućnošću zatvorske kazne do trideset godina. Na osnovu Zakona o zaštitu žrtava trgovine ljudima, Sjedinjene Države u cilju sprečavanja takve trgovine uvode sankcije stranim državama.

Osim toga, žrtvama ove «privredne grane» potrebna je pomoć Ujedinjenih nacija. Ona počinje uvođenjem jasnih standarda i izvesnošću kažnjavanja u skladu sa zakonima svake zemlje. Danas, neke države krivično gone lica koja u drugim zemljama zloupotrebljavaju decu u seksualne svrhe. Takvo ponašanje treba u svim zemljama da se tretira kao krivično delo. Vlade bi trebalo da obaveštavaju putnike o zlu koje donosi ta «privredna grana» i o strogim kaznama koje će biti izrečene korisnicima takvih usluga. Američka vlada je izdvojila 50 miliona dolara za podršku organizacijama koje spasavaju žene i decu od eksploatacije i pružaju im utočište, medicinsku pomoć i nadu u novi život. Ja apelujem na druge vlade da i same nešto učine.

U borbu protiv jednog starog zla mi moramo da uložimo novu energiju. Skoro dva veka posle ukidanja trgovine robljem preko Atlantika i više od jednog veka pošto su zvanično ukinuta i poslednja uporišta ropstva, ne sme se dozvoliti da trgovina ljudima, u koje god svrhe da se obavlja, danas doživljava procvat.

***
Ova ispovest žrtve trgovine ljudima ažurirana je 20. juna 2004. (tekst http://www.state.gov/g/tip/rls/tiprpt/2004/33185.htm, kako je dostavljen Kongresu). Noi potiče iz jednog siromašnog seoskog područja na Tajlandu. Kada joj je bilo 15 godina, pokušavajući da se spase od silovanja i seksualnog zlostavljanja u usvojiteljskoj porodici, našla je u Bangkoku jednog posrednika u zapošljavanju radnika za rad u inostranstvu, koji je oglašavao dobro plaćeni posao konobarice u Japanu. Ona je odletela u Japan i u tu zemlju ušla, kako je tek kasnije shvatila, s turističkom vizom izdatom na lažno ime. Po dolasku u Japan, odvedena je u jedan karaoke bar gde ju je vlasnik silovao, a zatim podvrgnuo pregledu krvi i kupio. «Osećala sam se kao komad mesa koji se proverava», ispričala je ona. «Madam» u javnoj kući rekla je Noi da na ime putnih troškova mora da otplati dug od preko 10.000 američkih dolara. Upozorena je da devojke koje pokušavaju da pobegnu članovi japanske mafije vraćaju nazad, posle čega dobijaju žestoke batine, a dugovi im se udvostručavaju. Jedini način da otplati dug bio je da što je moguće brže opsluži što je moguće više klijenata. Neki klijenti su štapovima, kajševima i lancima tukli devojke dok im ne bi potekla krv. Kada bi žrtve kasnije plakale, tukla ih je «madam», govoreći im da su sigurno nečim izazvale klijenta. Prostituke su pre seksualnih odnosa rutinski uzimale drogu «kako bi manje osećale bol». Većina klijenata odbijala je da koristi kondom. Žrtvama su davali pilule za kontracepciju, a trudnoće su prekidane na nestručan način. Žrtve koje bi uspele da otplate dugove i da počnu nezavisno da rade, policija je često hapsila, kažnjavala, zatvarala i silovala, a zatim ih deportovala. Noi je uz pomoć jedne japanske nevladine organizacije na kraju uspela da pobegne.

Trgovina ljudima podstiče društvene lomove. Gubitak porodice i podrške društvene zajednice čini da su žrtve trgovine ljudima bespomoćne u odnosu na zahteve i pretnje trgovaca, a to višestruko doprinosi raspadu društvenih struktura. Trgovina odvaja decu od roditelja i šire porodice, sprečava njihovo odgajanje i moralni razvoj. Trgovina ljudima prekida prenos znanja i kulturnih vrednosti sa roditelja na decu, i sa generacije na generaciju, čime se slabi osnovni stub društva. Profiti ostvareni od trgovine ljudima često omogućavaju da se ona ukoreni u nekoj određenoj sredini, koja se zatim stalno eksploatiše kao uvek raspoloživ izvor žrtava. Opasnost od mogućnosti da postanu žrtve trgovine ljudima, može osetljive grupe kao što su deca i mlade žene da navede na skrivanje, što negativno utiče na njihovo školovanje, ili porodičnu strukturu. Odsustvo obrazovanja umanjuje ekonomske mogućnosti žrtava u budućnosti i povećava izglede da postanu predmet trgovine. Žrtve koje uspeju da se vrate u svoju sredinu često bivaju prokažene i izopštene, a neophodna im je i stalna socijalna pomoć. Kada su one u pitanju, veća je i verovatnoća da će utonuti u drogu i kriminal.

Trgovina ljudima podstiče organizovani kriminal. Profiti ostvareni od trgovine ljudima podstiču druge kriminalne aktivnosti. Ujedinjene nacije smatraju da je trgovina ljudima treća po veličini kriminalna delatnost u svetu i da se od nje, prema američkim obaveštajnim podacima, ostvaruje godišnji prihod procenjen na 9,5 milijardi dolara. To je takođe i jedan od najunosnijih krimilanih poslova, a blisko je povezan i sa pranjem novca, trgovinom drogom, falsifikovanjem dokumenata i krijumčarenjem ljudi. Dokumentovane su i veze trgovine ljudima sa terorizmom. Tamo gde organizovani kriminal cveta, država i vladavina prava slabe.

Trgovina ljudima lišava zemlje ljudskih resursa. Trgovina ljudima negativno utiče na tržišta rada i nanosi nenadoknadive gubitke ljudskim resursima. Neke od posledica trgovine ljudima jesu i smanjenje nadnica, manji broj pojedinaca koji ostaju da se staraju o sve većem broju starih lica, kao i nedovoljno obrazovana generacija. Ove posledice zatim izazivaju gubitak buduće produktivnosti i akumulativnosti. Primoravanje dece da u ranom uzrastu rade 10-18 sati dnevno, onemogućava školovanje i podstiče začarani krug siromaštva i nepismenosti koji koči razvoj zemlje.

Vize za rad u industriji zabave. U mnogim zemljama, vize za rad u industriji zabave, tzv. «umetničke vize», nabavljaju se u cilju lakšeg kretanja i eksploatacije žrtava trgovine ljudima. Ove vize za privremeni boravak izdaju se hiljadama žena koje očekuju legitimno zaposlenje u industriji zabave, ili u ugostiteljstvu. Takve vize se obično odobravaju na osnovu priloženog ugovora o radu, ili ponude za rad od strane vlasnika nekog kluba, dokaza o posedovanju finansijskih sredstava i/ili lekarskog uverenja. Agencije za zapošljavanje, koje često rade na osnovu dozvola izdatih u skladu sa zakonima zemlje porekla i odredišne zemlje, igraju ključnu ulogu u obmanjivanju i vrbovanju ovih žena. Žrtvama se, kada stignu na odredište, oduzimaju pasoši i putni dokumenti, a one se prinudno odvode na mesta na kojima ih seksualno eksploatišu, ili dovode u položaj dužničkog ropstva. Pošto ih njihovi izrabljivači ucenjuju time što ostaju duže nego što im je odobreno, ili što su na neki drugi način prekršile uslove na osnovu kojih im je izdata viza, žrtve se ne usuđuju da ih prijave imigracionim vlastima.

Vlade zemalja koje izdaju veliki broj ovakvih viza, kao što su Švajcarska, Slovenija, Kipar i Japan (ali ne samo one), trebalo bi da shvate da trgovci ljudima u velikoj meri zloupotrebljavaju taj mehanizam. Na primer, prijavljeno je da je Japan 2003. godine izdao Filipinkama 55.000 viza za rad u industriji zabave, a za mnoge od tih žena sumnja se da su postale žrtve trgovine ljudima. Vlasti bi morale dobro da provere zahteve za izdavanje takvih viza i da uvedu proveru, posebno kada su u pitanju redovni podnosioci zahteva i sponzori. Kampanja jačanja svesti o ovom problemu trebalo bi da se sprovodi u zemljama porekla, kako bi se žene koje podnose zahteve za vize za rad u industriji zabave upozorile na trikove kakve trgovci ljudima koriste da bi ih namamili, a zatim eksploatisali i primoravali na prostituciju.

Kako prostitucija podstiče trgovinu ljudima. Direktnu vezu između prostitucije i trgovine ljudima potvrđuje značajan broj istraživanja koja sprovode univerziteti, nevladine organizacije i naučne institucije. U stvari, prostitucija i sa njom povezane aktivnosti - uključujući posredovanje, podvođenje i posećivanje ili držanje javnih kuća - podstiču trgovinu ljudima time što služe kao zaklon iza kojeg operišu oni što ljudima trguju u cilju seksualne eksploatacije. Jedno istraživanje švedske vlade otkrilo je da najveći deo ogromnih profita koji se u svetu ostvare od prostitucije, direktno odlazi u džepove trgovaca ljudima. Međunarodna organizacija za migracije procenjuje da se na lokalnim evropskim tržištima prostitucije svake godine proda 500.000 žena.

Od 600.000-800.000 osoba koje se svake godine prodaju u drugim zemljama, 70 odsto su žene, a 50 odsto deca. Najveći broj tih žena i devojčica postaju žrtve trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije.

***
Tanjina priča: «Jedan prijatelj mi je sredio da dobijem posao u Egiptu. Zajedno smo putovali iz Kišinjeva do Moskve, odakle sam avionom otišla za Egipat. Kada sam tamo stigla, na aerodromu mi se pridružio jedan čovek koji me je sproveo kroz carinsku i pasošku kontrolu. Neki ljudi su me sačekali i odveli u hotel s pet zvezdica. Na recepciji tog hotela predala sam pasoš koji više nikada nisam videla. Stavili su me u kola, a potom smo se dugo vozili. Otišli smo na mesto gde žive beduini (egipatski deo Sinajskog poluostrva), koji su nas poveli kroz pustinju. U jednom trenutku čula sam pucnje i mislim da je jedna devojka ubijena. Ako im se ne dopadne tvoje ponašanje, oni te ubiju ili prebiju. Bile smo prinuđene da satima pešačimo kroz pustinju u kojoj su se nalazile nagazne mine. Pokazivali su nam te mine u pesku. Gotovo ništa nismo jele tako da sam do trenutka kada sam stigla u Izrael izgubila deset kilograma. Kada smo izašli iz pustinje, odveli su nas u jedan grad u Izraelu, u kojem su beduini organizovali našu prodaju. Sa mnom je putovalo mnogo devojaka, a sve devojke koje odlaze za Izrael, prolaze isti put i dolaze u istu situaciju».

***
Nasrin je devojka iz Tadžikistana koja je radila u Moskvi. Šef joj je ponudio da mu postane ljubavnica, obećavajući joj novac, stan, kola i bolji život. Nasrin je prihvatila tu ponudu. Jednog dana, čovek koji joj je došao u posetu, ponudio joj je posao u Turskoj. Šef je insistirao da prihvati tu ponudu. Nasrin je na ovo nasela, posle čega je u cilju prinudnog bavljenja prostitucijom prodata da bi radila u Izraelu. Uz pomoć jednog dobronamernog novinara, Nasrin je uspela da pobegne i da se vrati kući.

Trgovina ljudima ugrožava zdravlje čitavog društva. Žrtve trgovine ljudima zbog surovih uslova života često doživljavaju fizičke, seksualne i psihičke traume. Posledicu prinudnog bavljenja prostitucijom obično predstavljaju venerične bolesti kao što su infektivno zapaljenje reproduktivnih organa i sida. Anksioznost, nesanica, depresija i post-traumatski stres predstavljaju česte psihičke poremećaje među žrtvama trgovine ljudima. Nehigijenski uslovi života u prenatrpanim prostorijama, kao i nedovoljna ishrana, izazivaju čitav niz zdravstvenih problema, kao što su šuga, tuberkuloza i druge zarazne bolesti. Deca imaju probleme sa rastom i razvojem i trpe složene psihičke i neurološke posledice siromaštva i doživljenih trauma.

Deca najčešće podnose nečuvena zlostavljanja, zato što se ona mnogo lakše kontrolišu i primoravaju na služenje po kućama, učešće u oružanim sukobima i obavljanje drugih opasnih poslova. Deca mogu da budu podvrgnuta progresivnoj eksploataciji, tj. više puta preprodavana i podvrgavana mnoštvu različitih fizičkih, seksualnih i mentalnih zlostavljanja. Ova zlostavljanja otežavaju njihov psihički i fizički oporavak i ugrožavaju njihovu reintegraciju.

Trgovina ljudima podriva autoritet države. Mnoge države se bore kako bi uspostavile potpunu kontrolu nad svojom teritorijom, posebno nad delovima u kojima preovladava korupcija. Oružani sukobi, prirodne katastrofe i politički ili međuetnički sukobi, često imaju za posledicu interno raseljavanje velikog dela stanovništva. Time što ugrožava bezbednost osetljivih delova stanovništva, delovanje trgovaca ljudima dodatno podriva napore države da očuva svoj autoritet. Mnoge države nisu sposobne da zaštite žene i decu, koji bivaju oteti iz svojih domova i škola, ili iz izbegličkih logora. Štaviše, podmićivanje od strane trgovaca umanjuje sposobnost vlada da se bore protiv korupcije u policiji, sudstvu i imigracionim službama.

Trgovina ljudima nameće ogromne ekonomske troškove. Iskorenjivanje trgovine ljudima moglo bi da pruži ogromne ekonomske koristi. Međunarodna organizacija rada nedavno je završila jedno istraživanje o troškovima i koristima iskorenjivanja najgorih vidova dečjeg rada, koji po definiciji uključuju i trgovinu decom. Međunarodna organizacija rada došla je do zaključka da bi ekonomska korist od eliminisanja najgorih vidova dečjeg rada bila značajna (godišnje bi iznosila više desetina milijardi dolara), s obzirom na bolju produktivnost buduće generacije radnika, koju bi ovi postigli zahvaljujući boljem obrazovanju i boljem zdravlju. Humane i društvene posledice trgovine ljudima često odražavaju najgore vidove dečjeg rada.

Činjenice o deci vojnicima. Uključivanje dece u oružane sukobe predstavlja jednu posebnu, ozbiljnu pojavu u okviru trgovine ljudima. Desetine hiljada dece mlađe od 18 godina regrutuje se za učešće u oružanim sukobima, ili služi u državnim oružanim snagama, paravojnim jedinicama i pobunjeničkim grupama. Neka deca se kidnapuju i na to primoravaju; druga se uključuju zbog pretnji, podmićivanja i lažnih obećanja o nagradi.

Odluka deteta koje se u mnogim slučajevima nada da će dobiti hranu, odeću i krov nad glavom, ne može se smatrati slobodnim izborom. Deca uključena u oružane sukobe očajnički tragaju za načinom da prežive. S obzirom na to da su emocionalno i fizički nezrela, decom se lako manipuliše i ona se lako navode na nasilje. Mnoga deca vojnici primorana su da konzumiraju alkohol ili drogu kako bi postali neosetljivi na nasilje, ili kako bi im se povećao učinak.

Prinudno regrutovana deca obično su nedovoljno obučena, a prema njima se strogo postupa i često se guraju u borbu. Dešava se da se dečaci i devojčice šalju u borbu, ili u minska polja ispred starijih vojnika. Neka deca se koriste za samoubilačke misije, ili se primoravaju na zverstva u sopstvenim porodicama i sredinama. Druga, uključujući i neku od 15.000 dece uključene u nedavne sukobe u Liberiji, prinuđena su da služe kao nosači, kuvari, čuvari, sluge, kuriri ili špijuni. Mnoga deca vojnici, posebno devojčice, seksualno se zlostavljaju, što ih u velikoj meri izlaže opasnosti od veneričnih bolesti i neželjene trudnoće.

Deca vojnici ginu ili bivaju ranjena u mnogo većem broju od svojih odraslih saboraca. Neke oružane grupe su poznate po tome što regrutovanoj deci žigošu lice ili grudi nožem ili polomljenim staklom. Preživela deca vojnici obično doživljavaju višestruke traume i nose psihičke ožiljke izazvane pretrpljenim nasiljem i brutalnošću. Razvoj njihove ličnosti često je nepopravljivo oštećen. Mnogu bivšu decu vojnike, koja žele da se vrate svojim kućama porodice i sredine iz kojih potiču često odbijaju zbog nasilja koje su ona ili njihove grupe izvršili.

Korišćenje dece za učešće u ratovima odraslih predstavlja globalnu pojavu. Taj problem je najteži u Africi i Aziji, mada decu koriste i naoružane grupe u Severnoj i Južnoj Americi, Evroaziji i Srednjem Istoku. Mnoge zemlje su ispoljile odsustvo političke volje za poštovanje zakona i međunarodnih obaveza koje brane ili ograničavaju korišćenje dece vojnika. Sve zemlje treba da u saradnji sa međunarodnim i nevladinim organizacijama preduzmu hitne mere kako bi razoružale, demobilisale i reintegrisale decu vojnike.

Kakva je razlika između trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi?

Razlike između krijumčarenja migranata i trgovine ljudima mogu da izazovu zabunu. Ova zabuna može da oteža pribavljanje tačnih informacija, posebno iz tranzitnih zemalja. Trgovina ljudima često, ali ne i uvek, uključuje krijumčarenje; žrtva može u prvom trenutku da pristane na to da bude transportovana unutar zemlje, ili preko granice. Utvrđivanje razlike između ovih dveju aktivnosti često zahteva detaljne podatke u vezi sa konačnom sudbinom žrtava.

Krijumčarenje se uopšteno shvata kao obezbeđenje transporta nekoj osobi za ilegalan ulazak u neku zemlju, a obavlja se radi sticanja dobiti. Međutim, ovo pomaganje pri ilegalnom ulasku u zemlju, ili ilegalnom putovanju unutar zemlje, samo po sebi ne predstavlja trgovinu ljudima, bez obzira na to što se često obavlja na opasan, ili ponižavajući način. Krijumčarenje ponekad uključuje migrante koji su pristali na tu aktivnost. Žrtve trgovine ljudima, s druge strane, ili nikada na to nisu pristale, ili su se, ako su u prvi mah pristale, kasnije pokajale zbog nasilja, prevara, ili prinude koje sprovode trgovaci. Žrtve trgovine često nisu svesne da će biti naterane na bavljenje prostitucijom, ili na prinudan rad. Krijumčarenje može da se pretvori u trgovinu. Ono osnovno po čemu se trgovina ljudima razlikuje od krijumčarenja ljudi, jeste element prevare, nasilja ili prinude.

Za razliku od krijumčarenja, do trgovine ljudima može da dođe bez obzira na to da li se žrtva transportuje interno ili preko granice. Prema Zakonu o zaštiti žrtava trgovine ljudima, žrtva ne mora neophodno da se radi eksploatacije odvede na drugo mesto da bi se smatralo da je došlo do ozbiljnog vida trgovine ljudima. Dovoljno je da žrtva bude zavrbovana, zatvorena, prodata ili kupljena «kako bi radila, ili pružala usluge, što se postiže upotrebom sile, prevarom ili prinudom, a u cilju podvrgavanja prinudnom radu, kmetstvu, dužničkom ropstvu ili ropstvu».

Kako operišu trgovci ljudima?

Trgovci robljem ustremljuju se na osetljive grupe. Mete su im obično deca i mlade žene, a trikovi smišljeni kako bi se potencijalne žrtve obmanule i kako bi se steklo njihovo poverenje, maštoviti su i beskrupulozni. Veoma često ova lukavstva uključuju obećanja braka ili zaposlenja, odnosno mogućnost obrazovanja ili boljeg života.

Na primer, predstavljajući se kao uspešan poslovni čovek, trgovac ljudima u Indiji može da ubedi roditelje devojke kako je dobra prilika za ženidbu. Posle sklapanja braka, devojka se seksualno zlostavlja i prodaje u cilju bavljenja prostitucijom. Poznato je da su neki ljudi koristeći ovu taktiku «sklopili brak» sa više od deset žena iz različitih sela.

U Ugandi, pobunjenici, pripadnici Vojske božjeg otpora, krstare noću selima i otimaju decu iz sela, kako bi vojnicima služila kao seksualno roblje. U istočnoj Aziji, trgovci posećuju gradove kao što su Bangkok i Pnom Pen, sklapaju prijateljstva s mladim ženama u hotelima, restoranima, ili prodavnicama i nude im da ih odvedu u neku drugu zemlju na «odmor». Kada tamo stignu, ženi se oduzme pasoš, a ona se predaje vlasniku javne kuće koji je brutalno uvodi u život seksualne robinje.

Šesnaestogodišnja Ukrajinka upoznaje na igranci mladića koji joj nudi da je zaposli kao bolničarku u Nemačkoj. Pošto je noću ilegalno prokrijumčare preko granice, «isporučuju» je javnoj kući gde je primoravaju da radi kao prostutka. Devojka iz indonežanskog sela može privučena platom da ode u neku susednu zemlju da se zaposli kao kućna pomoćnica, ali joj se plata kasnije ne isplaćuje u obećanom iznosu. Devojka iz sela na jugu Kine može da ode u Maleziju da bi iskoristila bolje ekonomske prilike, ali je tamo primoravaju da se bavi prostitucijom. Ili, neki mladi vijetnamski seljak, u potrazi za ekonomskim mogućnostima, može da pristane da ode na neko pacifičko ostrvo kako bi radio u fabrici, ne shvatajući da će njegove putne isprave biti zaplenjene, a da će mu zarada biti toliko niska da neće biti u mogućnosti da otplati putne troškove. Obično se najbrutalnije eksploatišu mladi i bespomoćni.

Šta su uzroci trgovine ljudima?

Bofa je živela u jednom selu, a sa 17 godina se udala. Muž ju je odmah odveo u neki hotel u susednom selu i tamo ostavio. Bofa je otkrila da je taj hotel u stvari javna kuća i pokušala je da pobegne, ali je silom zadržana, a zatim joj je rečeno da mora da otplati svotu koju je vlasnik hotela za nju dao. Bofin dug je stalno rastao zbog troškova hrane, odeće i drugih potreba. Bofa nije mogla da ode. Kada je zaražena sidom, izbačena je na ulicu i konačno je dospela do skloništa jedne nevladine organizacije u Pnom Penu. Tamo je dve godine lečena, ali se ne zna koliko će još dugo živeti.

Postoji mnogo razloga za trgovinu ljudima. Oni su složeni i često se uzajamno podstiču. Ako se na trgovinu ljudima gleda kao na jedno globalno tržište, žrtve predstavljaju ponudu, a oni što eksploatišu njihov rad ili seksualne usluge predstavljaju potražnju.

Ponudu žrtava podstiču mnogi činioci uključujući siromaštvo, privlačnost navodno višeg životnog standarda na nekom drugom mestu, slaba društvena i ekonomska struktura, odsustvo mogućnosti zapošljavanja, organizovani kriminal, nasilje prema ženama i deci, diskriminacija žena, korumpiranost države, politička nestabilnost, oružani sukobi i kulturne tradicije kao što je tradicionalno ropstvo. U nekim društvima tradicija usvajanja dozvoljava da se treće ili četvrto dete pošalje kod člana šire porodice (često kod «strica»), da u nekom gradu živi i radi, uz obećanje da će učiti školu ili zanat. Zloupotrebljavajući ovu tradiciju, trgovci ljudima često se predstavljaju kao posrednici u zapošljavanju i navode roditelje da se odvoje od deteta koje zatim prodaju kako bi se prinudno bavilo prostitucijom, služilo ili radilo. Na kraju, porodica dobija malo novca od zarade, ukoliko ga uopšte dobije, dete ostaje bez škole ili zanata, i odvojeno od porodice, a nade u pogledu ekonomskih mogućnosti nikada se ne ostvaruju.

Što se tiče potražnje, činioci koji pokreću trgovinu ljudima uključuju prostituciju i sve veću potražnju za radnom snagom koja se može eksploatisati. Turizam u cilju seksualne zloupotrebe dece i dečja pornografija, postali su globalne privredne grane i to zahvaljujući tehnologijama kao što je internet, koji je u ogromnoj meri proširio izbor dostupan potrošačima i omogućio trenutne transakcije kojima se skoro ne može ući u trag. Trgovinu ljudima podstiče i globalna tražnja za jeftinom, nezaštićenom i ilegalnom radnom snagom. Na primer, radna snaga za kojom postoji gotovo najveća tražnja u bogatim zemljama istočne Azije jeste kućna posluga koja se ponekad pretvara u žrtve eksploatacije ili prinudnog služenja.

Novi izvor tražnje za mladim ženama kao za suprugama i konkubinama posledica je sve veće nesrazmere u broju muškaraca i žena u gusto naseljenim zemljama kao što su Indija i Kina. U Indiji se danas na hiljadu dečaka rađaju samo 933 devojčice, uglavnom zbog toga što tamošnje izrazito patrijarhalno društvo smatra da žensko dete predstavlja ekonomsku obavezu. Mnogi bračni parovi koriste široko rasprostranjenu mogućnost jeftinog pregleda ultrazvukom kako bi utvrdili pol deteta i potom, ukoliko je dete žensko, prekinuli trudnoću. Popis stanovništva u Indiji, obavljen 2001, a analiziran 2003. godine, pokazuje da je nesrazmera najveća u bogatim severozapadnim državama Harjani i Pendžabu, gde se na nekim mestima na hiljadu dečaka rađa manje od 825 devojčica.

Slična nesrazmera javila se u delovima Kine zbog državne politike koja insistira na jednom detetu, što mnoge roditelje podstiče na prekidanje trudnoće čim utvrde da je dete žensko. Devojke iz Severne Koreje i Vijetnama, kako pokazuju izveštaji, prodaju se na jugu Kine, gde ih prinudno udaju ili teraju da se bave prostitucijom. Ova nesrazmera u broju rođene muške i ženske dece, postoji već decenijama, i sada u nekim delovima Indije i Kine dovodi do izraženog nedostatka devojaka za udaju.

Spasavanje žrtava

Kao što pokazuje ovaj izveštaj, u svetu postoji ogroman broj žrtava trgovine ljudima. Mnoge žrtve se identifikuju zahvaljujući predanom radu nevladinih organizacija i državnih agencija koje sprovode istragu tamo gde se obavljaju trgovačke transakcije, u javnim kućama, fabrikama slatkiša i kampovima za obuku dece vojnika.

Potreba za hitnim izbavljanjem žrtava od najveće je važnosti, ali izbavljenje ne okončava uvek njihove patnje. U nekim zemljama ne postoje odgovarajući objekti za za zaštitu; žrtve, uključujući decu, smeštaju se u zatvore što ih dodatno traumatizuje. U drugima, žrtve, ukoliko su strani državljani bez odgovarajućih dokumenata, mogu grupno da se deportuju bez obzira na to kakvo im je zdravstveno stanje i bez vođenja računa o njihovoj bezbednosti. U takvim slučajevima, mnogim žrtvama se događa da budu ponovo prodate pri čemu uz sve ostalo što ih je snašlo bivaju dodatno zadužene i dodatno zlostavljane.

Psihičke i fizičke patnje žrtava seksualne eksploatacije, prinudnog služenja, dužničkog ropstva i primoravanja dece na učešće u oružanim sukobima, suočavaju vlasti sa dugoročnim izazovima. Potpuna rehabilitacija žrtava i njihova uspešna reintegracija u sredine iz kojih potiču zahteva pružanje savetodavne pomoći, skloništa, lečenje i osposobljavanje za rad.

Dugoročno zbrinjavanje i rehabilitacija posle izbavljenja predstavljaju izazov isto kao i izbavljenje, a zahtevaju planiranje i značajna sredstva. Postoji potreba za pružanjem sveobuhvatnih usluga kako bi se obezbedilo da postupanje sa žrtvama uvažava njihovo ljudsko dostojanstvo, kao i pružanje realnih mogućnosti za izgradnju novog života. Međutim, nepostojanje dobro organizovanih objekata u kojima se pruža zaštita, ne bi smelo da posluži kao izgovor za neoslobađanje zarobljenih.

Prinudni rad

Prinudni rad teže se utvrđuje od ostalih ozbiljnih vidova trgovine ljudima. Mnogi ekonomski migranti koji napuštaju svoje domove u manje razvijenim sredinama i u potrazi za poslom odlaze u obližnje ili dalje gradske centre i druge razvijenije sredine, izloženi su opasnosti da budu podvrgnuti prinudnom radu. Najveći broj ekonomskih migranata koji često nemaju nikakve kvalifikacije, kao što su građevinski radnici i kućna posluga, nalazi radna mesta koja ne podrazumevaju eksploataciju, već pružaju koristi i njima i njihovim porodicama.

Međutim, neke od njih poslodavci zloupotrebljavaju. To može da bude verbalno i fizičko zlostavljanje od strane poslodavca, ili kršenje ugovora o radu – često u vidu neisplaćivanja zarada, ili uskraćivanja slobodnog vremena. Još manju grupu eksploatišu do te mere, da ti ljudi sebe smatraju za robove.

Kada radno mesto na kojem dolazi do eksploatacije i zlostavljanja predstavlja prinudni rad? U našem pravnom sistemu, odgovor na ovo pitanje daje Zakon o zaštiti žrtava trgovine ljudima. Kada poslodavac, da bi zadržao radnika u svojoj službi, pribegava verbalnom ili fizičkom zlostavljanju, ili pretnji takvim zlostavljanjem, to je prinudni rad. Ako poslodavac smišljeno navodi zaposlenog na to da poveruje kako ne može da napusti radno mesto, a da se ne suoči sa zlostavljanjem ili da mu se to fizički ne onemogući, to je prinudni rad. Da bi se neki rad smatrao prinudnim, fizičko sprečavanje zaposlenog da napusti radno mesto nije neophodno, ukoliko postupci i pretnje od strane poslodavca dovode u ropski položaj. Oduzimanje zaposlenom putnih isprava (pasoša, radne dozvole i lične karte) predstavlja jedan vid fizičkog ograničenja na osnovu kojeg se može smatrati da je u pitanju prinudni rad. Zbog ovoga su mnoge vlade proglasile za krivično delo zadržavanje putnih dokumenata stranih radnika, pošto takvi dokumenti predstavljaju osnovna sredstva za očuvanje osnovnog ljudskog prava na slobodu kretanja.

Poslodavac, isto kao i predstavnici državne vlasti, dužni su da se postaraju da radnici osećaju da mogu slobodno da napuste radno mesto na kojem su zloupotrebljeni, kao i da će im biti omogućeno pravično saslušanje u slučaju bilo kakvog stvarnog ili pretpostavljenog zlostavljanja proisteklog iz takvog rada.

Koje strategije daju rezultate u borbi protiv trgovine ljudima?

Efikasne strategije za borbu protiv trgovine ljudima trebalo bi da budu usmerene na sva tri aspekta ovog posla: ponudu, trgovce i potražnju.

Na strani ponude, situacije koje podstiču trgovinu ljudima moraju da se rešavaju kroz programe koji će upozoravati zajednice na opasnosti od trgovine ljudima, unapređivati mogućnosti obrazovanja i školske sisteme, stvarati ekonomske mogućnosti, podsticati jednaka prava, upoznavati ciljne zajednice o njihovim zakonskim pravima i stvarati bolje i veće životne mogućnosti.

U vezi s aktivnostima usmerenim protiv trgovaca ljudima, pored energičnog gonjenja i njih i onih što im pomažu, ili ih podstiču, neophodno je da se policiji obezbede programi za otkrivanje i presecanje trgovačkih puteva i da im se objasne zakonske definicije i usaglase nadležnosti, kao što je neophodno i da se povede borba protiv korupcije koja podriva vladavinu prava time što u cilju sticanja materijalne dobiti olakšava trgovinu ljudima.

Na strani potražnje, moraju se identifikovati i goniti osobe koje eksploatišu žrtve trgovine ljudima. Poslodavci koji koriste prinudni rad i oni što seksualno eksploatišu žrtve trgovine ljudima, moraju da se imenuju i izlože javnoj osudi. Kampanje za skretanje pažnje na ovaj problem moraju se sprovoditi u zemljama destinacije, kako bi se trgovina teže prikrivala ili previđala. Ljudi moraju da se spasavaju radnih mesta koja podrazumevaju ropski rad i da se potom reintegrišu u svoje porodice i zajednice.

Lokalni, državni, nacionalni i regionalni programi za borbu protiv trgovine ljudima moraju da se usaglase. Skretanjem pažnje javnosti na ovaj problem, vlade mogu da povećaju sredstva koja se izdvajaju za borbu protiv trgovine ljudima, kao i svest o tom problemu i svoju sposobnost da razrade efikasne strategije. Usaglašavanje i saradnja, bilo na nacionalnom, bilateralnom, ili regionalnom nivou, pojačaće napore koje zemlja preduzima, i regrutovati volontere za borbu. Međunarodni standardi treba da se usaglase, a zemlje treba bliže da sarađuju u uskraćivanju pravnih utočišta trgovcima.

Mora se proširiti znanje o trgovini ljudima, a mreža organizacija koje se bore protiv ove pojave, kao i napori u tom smislu, moraju se pojačati. Za ovu borbu moraju da se mobilišu verske organizacije, nevladine organizacije, škole, lokalna udruženja i tradicionalni lideri. Žrtvama i njihovim porodicama treba obezbediti stručnu obuku i alternativne ekonomske mogućnosti. Strategije za borbu protiv trgovine ljudima moraju povremeno da se proveravaju, kako bi se obezbedilo da stalno budu inovativne i efikasne. Konačno, državni službenici moraju da se obuče metodama za borbu protiv trgovine ljudima, a tokovi te trgovine moraju statistički da se prate kako bi se osvetlili karakter i razmere problema, što je potrebno da bi se bolje razumeo.

Da li bi legalizacija prostitucije pomogla u suzbijanju trgovine ljudima?

Vlada Sjedinjenih Država odlučno se protivi predlogu da se prostitucija legalizuje, zbog toga što ona direktno doprinosi savremenoj trgovini robljem, a i sama po sebi je ponižavajuća. Kada predstavnici policije tolerišu prostituciju, ili kada se ona u nekim sredinama legalizuje, organizovane kriminalne grupe uživaju veću slobodu u pogledu trgovine ljudskim bićima. Tamo gde se prostitucija legalizuje, troškovi seksualnih usluga uključuju zakup prostora za javnu kuću, lekarske preglede i troškove registracije. Delimično i zbog ovih troškova, ilegalna prostitucija je cvetala i u oblastima u kojima je bila legalizovana, budući da klijenti traže jeftinije usluge. U nekim zemljama u kojima je prostitucija legalizovana, postoji tri do deset puta više neregistrovanih nego registrovanih prostitutki. Mnoge od tih neregistrovanih žena upravo su strankinje prodate da bi se bavile prostitucijom. Ne postoje dokazi da je legalizacija bilo gde smanjila broj žrtava trgovine ljudima, a nevladine organizacije koje se bave ovim problemom primećuju da se broj žrtava često povećava. Ukratko, tamo gde se prostitucija legalizuje, javlja se crno tržište trgovine ljudima, pošto eksploatatori teže da uvećaju profite i stoga izbegavaju troškove povezane s proverom i registracijom, kakve zahteva legalno tržište prostitucije. Legalizovana prostitucija stoga predstavlja najbolji zaklon za trgovce, pošto im omogućava da legalizuju trgovinu seksualnim robljem, kao i zato što dodatno otežava otkrivanje žrtava trgovine ljudima.

Procena broja žrtava trgovine ljudima

Vlada Sjedinjenih Država procenila je da je u svetu prošle godine 600.000-800.000 ljudi bilo prodato u inostranstvu. Analize podataka otkrivaju da su 80 odsto takvih žrtava bile žene, od kojih je 70 odsto prodato u cilju seksualne eksploatacije. U Sjedinjene Države je, kako se ocenjuje, uvedeno i prodato između 14.500 i 17.500 osoba. Ove nedavno revidirane procene tokova trgovine ljudima odražavaju korišćenje bolje metodologije. Prema tim procenama, trgovina ljudima unutar zemalja kretala se na globalnom nivou od 2-4 miliona.
Procene u vezi s brojem žrtava pronađenih širom sveta, same po sebi se teško donose. Trgovina ljudima, isto kao i trgovina drogom ili krijumčarenje oružja, predstavljaju tajnu aktivnost čije se razmere još teže mogu utvrditi zbog toga što se odvija u različitim oblicima. Ona se često skriva iza krijumčarenja stranaca, ili ozbiljne zloupotrebe radnika migranata. Štaviše, dostupnost podataka o trgovini ljudima znatno se razlikuje u zavisnosti od regiona: na primer, primećena je nedovoljnost podataka o kupovini, prodaji i tranzitu na Srednjem istoku. Procene Vlade Sjedinjenih Država navedene u ovom izveštaju usredsređuju se na kupljene/prodate osobe koje su bile predmet međunarodne trgovine, pošto njih nije tako teško identifikovati kao osobe kojima se trgovalo unutar zemalja.

Definicija «ozbiljnih vidova trgovine ljudima»

Zakon o zaštiti žrtava trgovine ljudima «ozbiljne vidove trgovine ljudima» definiše kao
a. trgovinu u cilju prostitucije u okviru koje se lica primoravaju silom, prevarom ili prinudom na seksualni čin, odnosno kada lica primorana na takav čin nisu navršila osamnaest godina; ili
b. vrbovanje, skrivanje, transport, prodaju i kupovinu radnika koji će silom, obmanom ili prinudom biti podvrgnuti prinudnom radu, kmetskom radu, dužničkom ropstvu ili ropstvu.

Tumačenje izraza korišćenih u definiciji «ozbiljni vidovi trgovine ljudima»:

«Trgovina u cilju prostitucije» podrazumeva vrbovanje, skrivanje, transport, prodaju ili kupovinu lica u cilju bavljanja prostitucijom.

«Prostitucija» podrazumeva svaki seksualni odnos u vezi s kojim je bilo šta od vrednosti dato ili primljeno od strane bilo koje osobe.

«Prinudni rad» podrazumeva rad do kojeg dolazi tako što
a. se bilo koje lice prevarom ubedi da će ukoliko odbije da radi, ono ili neko drugi snositi ozbiljne fizičke posledice, ili da će im biti ograničena fizička sloboda; ili
b. zloupotreba, ili pretnja zloupotrebom zakonskog postupka.

«Dužničko ropstvo» označava stanje ili situaciju proisteklu iz obaveze dužnika da dug otplati pružanjem ličnih usluga, odnosno obezbeđenjem usluga od strane lica koje kontroliše, u slučaju da se prilikom izmirenja duga ne primenjuje razumno procenjena vrednost tih usluga, ili ako trajanje i karakter tih usluga nisu ograničeni i definisani.

«Prinuda» podrazumeva
a. da je bilo kojoj osobi izrečena pretnja nanošenjem ozbiljnih posledica ili ogrnaičenjem fizičke slobode;
b. svaki plan, podvalu ili šemu pomoću koje se neko lice ubeđuje da će neizvršenje nekog čina izazvati ozbiljne posledice po njega ili nekog drugog, ili ograničenje njegove fizičke slobode; ili
c. kao i zloupotreba, odnosno pretnja zloupotrebom zakonskog procesa.

O OVOM IZVEŠTAJU

Izveštaj o trgovini ljudima predstavlja najsveoubuhvatniji svetski izveštaj o naporima koje vlade ulažu u borbu protiv ozbiljnih vidova trgovine ljudima. Ovaj izveštaj obuhvata period od aprila 2003. do marta 2004. godine.

Šta ovaj izveštaj jeste, a šta nije. Godišnji izveštaj o trgovini ljudima obuhvata zemlje za koje je utvrđeno da su zemlje porekla, tranzita ili destinacije značajnog broja žrtava ozbiljnih vidova trgovine ljudima. S obzirom na to da se ropstvo po svoj prilici širi po svim kontinentima na svetu, izostavljanje neke zemlje iz ovog izveštaja može da ukazuje samo na nedostatak adekvatnih informacija. Prikazi stanja u pojedinim zemljama dati su po regionima; u njima su navedeni obim i karakter problema trgovine ljudima u određenoj zemlji, razlozi za njeno uključivanje u izveštaj i napori vlada u borbi protiv trgovine ljudima. Prikazi sadrže i procenu mere u kojoj se vlada pridržava minimalnih standarda i uključuje sugestije za borbu protiv trgovine ljudima. U preostalom delu prikaza određene zemlje, navedeni su napori vlade da sprovodi zakone protiv trgovine ljudima, zaštiti žrtve i spreči trgovinu ljudima, i objašnjeno je na osnovu čega se zemlje svrstavaju u prvu, drugu ili treću kategoriju, odnosno uključuju u Spisak za poseban nadzor predviđen drugom kategorijom.

Neke zemlje su ustanovile radne grupe i utvrdile akcione planove za formulisanje ciljeva i merila borbe protiv trgovine ljudima. Međutim, planovi i radne grupe sami po sebi nemaju veliku težinu prilikom procene napora koje ulaže neka zemlja. Izveštaj se više usredsređuje na konkretne aktivnosti koje su vlade preduzele u borbi protiv trgovine ljudima, pri čemu se akcenat stavlja na krivično gonjenje, izricanje presuda i zatvorske kazne za trgovce, na zaštitu žrtava, kao i na preventivne mere. U Izveštaju se ne pridaje veliki značaj zakonima koji su još u pripremi, ili još nisu usvojeni, iako se radne grupe, planovi aktivnosti, ili nacrti zakona ponekad pominju u okviru prikaza stanja u pojedinim zemljama, kao primeri preliminarnih aktivnosti koje vlade preduzimaju u borbi protiv trgovine ljudima. Konačno, ovaj izveštaj se ne bavi aktivnostima od strane vlada, koje indirektno doprinose smanjenju obima trgovine ljudima, kao što su obrazovani programi, podrška privrednom razvoju, ili programi usmereni ka uspostavljanju veće jednakosti između polova – iako se takve mere preduzimaju širom sveta.

Šta predstavlja novinu u ovogodišnjem izveštaju? Zakon o reautorizaciji Zakona o zaštiti žrtava trgovine ljudima iz 2003. godine, uneo je nekoliko važnih promena u Zakon o zaštiti žrtava trgovine ljudima. Tri od četiri navedena minimalna standarda za suzbijanje trgovine ljudima ostaju nepromenjena:

1. Vlada određene zemlje treba da zabrani ozbiljne vidove trgovine ljudima, odnosno da kažnjava takvu trgovinu.
2. Kada se svesno počini bilo koje delo povezano s trgovinom ljudima u cilju prostitucije, a koje uključuje silu, prevaru i prinudu, ili kada je žrtva trgovine ljudima u cilju prostitucije dete koje nije sposobno da razumno odlučuje, ili kada trgovina ljudima uključuje silovanje ili otmicu, ili kada prouzrokuje nečiju smrt, vlada određene zemlje mora da propiše kazne koje odgovaraju kaznama za teška krivična dela kao što je prinuda na seksualni odnos.
3. Kada se svesno počini neko delo u vezi s ozbiljnim vidom trgovine ljudima, vlada određene zemlje mora da predvidi kazne koje će biti dovoljno oštre da odvraćaju od takvih krivičnih dela, odnosno kazne adekvatne njegovoj gnusnoj prirodi.
4. Vlada određene zemlje mora da ulaže ozbiljne i trajne napore u iskorenjivanje ozbiljnih vidova trgovine ljudima.

Četvrti minimalni standard pretrpeo je izmene i dopune, tako da je sada potrebno da se razmotri deset umesto sedam kriterijuma. Prvi kriterijum sada zahteva da se u obzir uzmu ne samo istraga i krivično gonjenje, već i presude i izrečene kazne, kao i to da li je određena zemlja reagovala na zahtev Stejt dipartmenta da mu se dostavljaju podaci o primeni zakona. Sedmi kriterijum, koji se odnosi na antikorupcijske mere, sada zahteva i da se u razmatranje uzmu krivično gonjenje i izricanje presuda i kazni kada su saučesnici u trgovini ljudima nosioci javnih funkcija, kao i veliki broj podataka koje dostavljaju vlade, odnosno propust da se takvi podaci dostave. Tri nova kriterijuma zahtevaju da se u razmatranje uzme i sledeće:

8. Da li je procenat žrtava ozbiljnih vidova trgovine ljudima u određenoj zemlji, čiji nisu državljani, beznačajan;
9. Da li vlada određene zemlje, u skladu sa svojim mogućnostima, sistematski nadgleda svoje aktivnosti kako bi zadovoljila kriterijume navedene u stavovima 1- 8, i da li povremeno daje na uvid javnosti procenu tih aktivnosti; i
10. Da li u iskorenjivanju ozbiljnih vidova trgovine ljudima vlada određene zemlje ostvaruje značajan napredak u poređenju s procenom iz prethodne godine.

Kriterijumi korišćeni za procenu da li neka zemlja ulaže ozbiljne i trajne napore u usaglašavanju sa minimalnim standardima za iskorenjivanje trgovine ljudima, navedeni su u Dodatku ovog izveštaja.

Zakon o reautorizaciji Zakona o zaštiti žrtava trgovine ljudima predviđa «Spisak za poseban nadzor», odnosno spisak zemalja koje će se tokom naredne godine posebno proveravati. Ovaj spisak uključuje: 1) zemlje koje su u ovogodišnjem izveštaju svestane u I kategoriju, dok su u izveštaju za 2003. godine bile svrstane u II kategoriju; 2) zemlje koje su u ovogodišnjem izveštaju svrstane u I i II kategoriju, dok su u izveštaju za 2003. godine bile svrstane u III kategoriju; i 3) zemlje koje su u ovogodišnjem izveštaju svrstane u II kategoriju, i to:

a. kada je apsolutni broj žrtava ozbiljnih vidova trgovine ljudima veoma značajan, ili se značajno povećava;

b. kada je propušteno da se dostave dokazi da su se u borbi protiv ozbiljnih vidova trgovine ljudima napori značajno povećali u odnosu na prethodnu godinu, uključujući i dokaze u vezi sa intenziviranjem istraga, krivičnog gonjenja i kažnjavanja krivičnih dela povezanih sa trgovinom ljudima i povećanjem pomoći žrtvama, odnosno smanjenje dokaza u vezi sa umešanošću predstavnika vlasti u ozbiljne vidove trgovine ljudima;

c. kada je uverenje da zemlja ulaže značajne napore kako bi se usaglasila sa minimalnim standardima bilo zasnovano na opredeljenju određene zemlje da naredne godine preduzme dodatne korake.

Zemlje koje su navedene na Listi za poseban nadzor, biće proveravane, a privremena procena dostaviće se Kongresu do 1. februara 2005.

Zašto je u Izveštaju o trgovini ljudima za 2004. procenjeno više zemalja nego u prošlogodišnjem? Izveštaj za 2004. uključuje analizu trgovine ljudima i napore vlada 140 zemalja u borbi protiv ove pojave, dakle obrađeno je 16 zemalja više nego prethodne godine. Neke zemlje prethodnih godina nisu bile uključene zato što je pouzdane i potpune informacije bilo teško prikupiti zbog toga što se trgovina ljudima odvija ilegalno i tajno; zatim zbog toga što državni programi nisu postojali, ili su tek bili uvedeni; zbog teškog utvrđivanja razlike između trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi; i zbog straha i ćutanja žrtava trgovine ljudima, koje često ilegalno prelaze granice, ili su izložene fizičkom zlostavljanju. Kada su u pitanju neke zemlje, postojale su informacije, ali ne i podaci da je otkriveno sto ili više osoba koje su bile predmet trgovine unutar njenih granica ili u inostranstvu, što predstavlja potreban broj za uključivanje u Izveštaj o trgovini ljudima.

Tokom protekle godine bili smo u prilici da se uverimo u snažniju reakciju mnogih vlada, u veći broj javnih kampanja za upoznavanje žrtava sa službama koje pružaju zaštitu i u sve veću transparentnost mera usmerenih protiv trgovine ljudima. Zahvaljujući ovim pozitivnim aktivnostima, Stejt dipartment je ove godine prikupio informacije iz više zemalja. Stejt dipartment namerava da u buduće izveštaje uključi sve zemlje u kojima postoji značajan broj žrtava trgovine ljudima, s obzirom na to da sve više i više informacija postaje dostupno i da su one sve značajnije.

Kategorije
I kategorija <http://www.state.gov/g/tip/rls/tiprpt/2004/33187.htm>: Zemlje čije se vlade u potpunosti pridržavaju minimalnih standarda predviđenih Zakonom.
II kategorija <http://www.state.gov/g/rls/tiprpt/2004/33187.htm>:
Zemlje čije se vlade ne pridržavaju u potpunosti minimalnih standarda predviđenih Zakonom, ali ulažu značajne napore kako bi se s njima usaglasile.
Spisak za poseban nadzor u okviru II kategorije <http://www.gov/g/tip/rls/tiprpt/2004/33187.htm>: Zemlje čije se vlade u potpunosti ne pridržavaju minimalnih standarda predviđenih Zakonom, ali ulažu značajne napore kako bi se s njima usaglasile, i:
a. Apsolutan broj žrtava ozbiljnih vidova trgovine ljudima veoma je značajan, ili se značajno povećava; ili
b. Nisu dostavljeni dokazi da su napori u borbi protiv ozbiljnih vidova trgovine ljudima povećani u odnosu na prošlu godinu; ili
c. Uverenje da određena zemlja ulaže značajne napore kako bi se usaglasila s minimalnim standardima zasnovano je na njenom opredeljenju da tokom naredne godine preduzme dodatne korake

III kategorija <http://www.state.gov/g/tip/rls/tiprpt/2004/33187.htm>: Zemlje čije se vlade uopšte ne pridržavaju minimalnih standarda i koje ne ulažu nikakve značajne napore u tom smislu.

Kako se koristi ovaj izveštaj. Ovaj izveštaj je diplomatsko sredstvo koje Vlada Sjedinjenih Država koristi kao instrument za vođenje stalnog dijaloga i podsticanje aktivnosti nekih vlada, ali i kao priručnik prilikom usmeravanja sredstava ka programima i politikama čiji cilj predstavljaju krivično gonjenje, zaštita i prevencija. Posle objavljivanja ovogodišnjeg izveštaja o trgovini ljudima, Stejt dipartment će kao i proteklih godina nastojati da zainteresuje vlade za sadržaj ovog izveštaja, kako bi se učvrstili zajednički napori za iskorenjivanje trgovine ljudima. Narednih godina, a posebno u mesecima koji prethode donošenju odluke u vezi sa sankcijama za zemlje svrstane u III kategoriju, i pre nego što se na osnovu privremene procene odluči koje će se zemlje naći na Spisku za poseban nadzor, Stejt dipartment će informacije prikupljene prilikom izrade ovog izveštaja koristiti za efikasnije usmeravanje programa pomoći i saradnju sa zemljama kojima je potrebna pomoć u borbi protiv trgovine ljudima. Stejt dipartment se nada da će ovaj izveštaj svuda u svetu poslužiti kao katalizator za vladine i nevladine napore u borbi protiv trgovine ljudima.

Metodologija. Stejt dipartment je informacije za ovaj izveštaj dobio od svojih ambasada i konzulata iz celog sveta, zatim od stranih ambasada u Vašingtonu, kao i nevladinih i međunarodnih organizacija koje se bave ljudskim pravima i problemom trgovine ljudima. Naše diplomatske misije su o situaciji u vezi s trgovinom ljudima i merama vlada izveštavale na osnovu opsežnih istraživanja, koja uključuju i susrete sa nizom različitih predstavnika vlade, kao i sa predstavnicima lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija, sa međunarodnim organizacijama i sa državnim službenicima, novinarima, intelektualcima i žrtvama.

Kancelarija za praćenje i borbu protiv trgovine ljudima pripremila je prvi koncept ovog izveštaja na osnovu informacija dobijenih od ambasada Sjedinjenih Država, ili tokom susreta sa predstavnicima stranih vlada, nevladinih organizacija i međunarodnih organizacija, zatim na osnovu objavljenih izveštaja i studijskih putovanja u sve regione, kao i informacija dobijenih na adresu: tipreport@state.gov. mailto:tipreport@state.gov.>, koja je ustanovljena zato da bi nevladine organizacije i pojedinci mogli da dostavljaju informacije u vezi sa napretkom koji vlada postiže u rešavanju problema trgovine ljudima. Da bi sastavio izveštaj za ovu godinu, odnosno doneo sledeće procene, Stejt dipartment je ponovo pregledao te izvore informacija u vezi sa svakom pojedinom zemljom. Svaka vlada je ocenjena tokom procesa koji se sastojao iz dve faze:

Prva faza: Značajan broj žrtava. Stejt dipartment je pre svega utvrdio da li neka zemlja predstavlja «zemlju porekla, tranzita ili krajnje destinacije značajnog broja žrtava ozbiljnih vidova trgovine ljudima», na osnovu toga da li postoji 100 ili više žrtava, tj. na osnovu istog graničnog broja koji je korišćen i u prethodnim izveštajima. Samo zemlje koje se nalaze iznad te granice uključene su u ovaj izveštaj. Kada takve informacije nisu bile dostupne, zemlje nisu uključene.

Druga faza: Svrstavanje u kategorije. Stejt dipartment je svaku zemlju uključenu u Izveštaj o trgovini ljudima za 2003. godinu svrstao u jedan od tri spiska, koji se ovde nazivaju kategorijama, a predviđeni su Zakonom o zaštiti žrtava trgovine ljudima. Ova kategorizacija zasnovana je na obimu aktivnosti jedne vlade u borbi protiv trgovine ljudima. Stejt dipartment prvo procenjuje da li se određena vlada u potpunosti pridržava minimalnih standarda za iskorenjivanje trgovine ljudima, predviđenih Zakonom o zaštiti žrtava trgovine ljudima. Vlade koje to čine, svrstavaju se u I kategoriju. Što se tiče ostalih zemalja, Stejt dipartment razmatra da li njihove vlade ulažu značajne napore u usaglašavanje sa standardima. One što to čine, svrstavaju se u II kategoriju. Zemlje čije se vlade uopšte ne pridržavaju minimalnih standarda i koje ne ulažu značajne napore u usaglašavanje sa tim standardima, svrstavaju se u III kategoriju. Konačno, razmatraju se i kriterijumi za stavljanje na Spisak za poseban nadzor i, ukoliko su ti kriterijumi primenljivi, zemlje se u njega uključuju.

Kako to predviđa Zakon o zaštiti žrtava trgovine ljudima, Stejt dipartment prilikom opredeljivanja između II i III kategorije razmatra ukupan obim trgovine ljudima u određenoj zemlji; meru u kojoj se vlada ne pridržava minimalnih standarda, a posebno meru u kojoj predstavnici vlasti učestvuju, olakšavaju i tolerišu trgovinu ljudima, ili na neki drugi način u njoj saučestvuju; kao i razumne mere koje bi mogle da nateraju neku vladu da se pridržava minimalnih standarda, imajući u vidu njene resurse i njene sposobnosti.

Kazne. Vlade zemalja svrstanih u III kategoriju mogu da podležu određenim sankcijama. Vlada Sjedinjenih Država može da uskrati pružanje pomoći, izuzev humanitarne i trgovinske. Zemljama koje ne dobijaju takvu pomoć, može da se uskrati i finansiranje u učešću u obrazovnim programima i programima kulturne razmene. U skladu sa Zakonom o zaštiti žrtava trgovine ljudima, one će se takođe suočiti i sa protivljenjem Amerike pružanju pomoći (izuzev humanitarne i trgovinske, kao i izvesne pomoći za razvoj) od strane mađunarodnih finansijskih institucija, kao što su Međunarodni monetarni fond i multilateralne razvojne banake kao što je Svetska banka. Ove eventualne konsekvence stupaju na snagu početkom sledeće fiskalne godine, 1. oktobra 2004.

Od svih ili od nekih sankcija predviđenih Zakonom o zaštiti žrtava trgovine ljudima, može se odustati ukoliko Predsednik utvrdi da pružanje takve pomoći određenoj vladi doprinosi ostvarenju ciljeva ovog zakona, ili ukoliko je to u nacionalnom interesu Sjedinjenih Država. Zakon o pomoći žrtvama trgovine ljudima predviđa i odustajanje od sankcija, ukoliko je to neophodno da bi se izbegle značajne negativne posledice po osetljive segmente stanovništva, uključujući žene i decu. Sankcije se neće primenjivati ni ukoliko Predsednik utvrdi da se neka vlada, posle objavljivanja ovog izveštaja, ali pre njihovog uvođenja, usaglasila sa minimalnim standardima, ili da ulaže značajne napore kako bi se sa njima usaglasila.

Bez obzira na kategorizaciju, svaka zemlja, uključujući i Sjedinjene Države, može da učini više. Ona ni za jednu zemlju nije konačna. Sve države moraju da očuvaju i pojačaju napore koji se ulažu u borbu protiv trgovine ljudima. Sjedinjene Države će i dalje pratiti napredak širom sveta i sarađivaće sa svojim partnerima u jačanju međunarodnih napora za iskorenjivanje svih oblika savremenog ropstva.

back to top ^